Прєдставите собє, же тутдењ NASA обвєстило об одкрыванју внєземного живота - бактерије на Марсу, чудне рыбы в океанах Европы, а такоже развалины давној инопланетарној цивилизације на Титану. Не было бы то прєкрасно? Ну… не. То стало бы ужасным извєстјем, просто опусташајучим. То ознаменовало бы, же конец чловєчства jест практично неизбєжны, и что он може быти много близкы. Зачто так jест? Как може наjвыше потресајуче одкрытје в хисторији чловєчства быти наjужасным?
Нехај прєдставимо собє развој живота од јего почетка до нас днешњих как ходженје вгору по ступњах. Првы ступењ - неживе хемичне реакције, кторе бы трєбовали организовати се в саморепродукујуче устроје, стабилне и устаљене, але такоже могуче мєњати се и еволуционировати. Другы ступењ за наш ранши живот - стати выше сложеным, способным будовати выше компликоване структуры и употрєбјати доступну енергију наjефективнєје. На далшем ступњу те клєткы обједињајут се, да бы оне стали многоклєточными сутствами, кторе имајут невєројетну разнородност и јешче вечшу сложеност. Јешче једин ступењ - развој такого мозга у видов, кторы даваје можливост изкористывати орудја работы, културу и ширјати знанјa, что стварјаје јешче вечшу сложеност. Те виды могут стати доминантноју формоју живота на јих планетє и измєњати ју под своје потрєбы. Дєјут се прве смєле пробы лета в космосу. На том ступњу мы јесмо тутчас.
Природност живота, како мы знајемо, јест в разпрострањенју во все доступне мєста; а поколико простор за живот и термин јествованја планет имајут свој конец, то заради прєжитја живот буде искати ине мєста за своје ширјенје. Так что ступењ, слєдујучи за текучим, издаваје се логичным - колонизација нашеј солнечној системы, потом чловєчство буде двигати се даље и досегне новых звєзд, да бы оно совршило, можливо, финалны этап - трансформацију до галактичноj цивилизације. Много правдоподобно, же то jест универсалны принцип развитја цивилизациј, и не имаје значенје, кде оне сут појавили се. Ако ли вид jест конкуренцијны и достаточно силны, да бы могл взети под контролу родну планету, он, правдоподобно, на том не задржи се.
Нехај сусрєдоточимо се на Млєчном Путу. Млєчны Пут јест наша родна галактика. Она складаје се из 4 сотњеј милиардов звєзд. То јест натолико много, же јест 10’000 звєзд на всако зрночко пєска на Земји. То јест приближно 20 милиардов солнцеподобных звєзд в Млєчном Путу. И, по разных оцєнках, кажда пета имаје планету размєром близку к Земји, ктора находи се в годној зонє за живот. Ако ли једино 0.1% из тых планет имєл бы живот, во Млєчном Пути потрєбује быти аж 1 милион планет, кторы имаје живот. Мы быхмо смогли угледєти принајмење нєчто, але ничего немаје. Космос издаваје се пустым и мртвым. Тако положенје јест парадокс, кторы је был изсловјены италијанскым физиком Енрико Ферми.
То означаје, же нєчто не позваљаје животу воздвигати себе на высши ступењ од того, кде он јест тутчас… Нєчто, что дєлаје обрачанје цивилизације в галактичну крајно тежкым, може быти, аж неможливым. То нєчто јест Великы филтр: прєшкода или грозба, ктору јест натолико тежко прємогти, же она нишчи близ всаку форму живота, ктора може сустрєчити се с њеју.
Сут два варианты. Првы вариант - мы јесмо најособливы и најудачливы вид, другы - мы јесмо прєд бездноју и практично уже мртви. Все зависи од того, на ктором ступњу јест филтр - взаду или впрєду од нас.
Мы јесмо први, кто јего је прємогл. Ако ли филтр је остал взаду, то значи, же на једин из ступњев, кторе мы јесмо прошли, близ неможливо возојдти. Какы je тоj ступењ?
Чи јест ли живот сам по собє крајно рєдкы? Велми сложено прєдсказати, как вєројетно је возникненје живота из неживых објектов. Немаје јединого мнєнја на то пытанје. Нєктори научники мнєвајут, же живот развиваје се весде, кде за то сут пригодне условја. Други мнєвајут, же Земја може оказати се јединственым мєстом с животом во Всесвєту.
Другы ступењ - сложене животинске клєткы. Нєчто специфично је дєјало се тогды, и колико знајемо, оно је имало мєсто толико раз. Примитивна клєтка-ловчица је поголтнула ину клєтку, але замєсто сједенја јеј, је закључила с њеју сојуз. Выше велика клєтка је стала убєжишчем за малу клєтку и взела на себе взајемодєјство с внєшњеју обсрєдиноју и подаванјем ресурсов, пока мала клєтка је почела користати свој новы дом и безплатне ресурсы, да бы изтварјала много додаточној енергије својеј властничкє. С помочју додаточној енергије клєтка-властничка је достала можност увеличенја својего размєра и сбудованја новых и драгых структур за своје улєпшенје, тогды как клєтка-гостка је стала електростанцијеју всеј клєткы. Из таковых клєток состоји се всака животина на планетє. Можливо, в Млечном Путу сут милиарды планет, покрытых бактеријами, але ни на једној из тых планет, с изкљученјем нашеј, не је был достигнуты наш уравењ сложености.
Или мочны разум? Мы, људи, одчувајемо себе много умными и изкушеными с нашими крижевками и љубовными романами. Але великы мозг јест прєд всим много драга еволуцијна инвестиција. Мозг је достаточно крєхкы. Он смєста не поможе в обрањанју од медвєда. Он потрєбjаје немалу коликост енергије. И хот хвала њему сучасны чловєк је минул пут од палкы до цивилизације за 200 тысеч лєт, быванје умным не значи добыванје побєды всекде. Можливо, мочны разум просто не јест натолико славны, а мы јесмо просто удачливи, же јесмо достали јего.
Множинство иных уже је изгынуло. Ако ли Великы филтр јест прєд нами, то он јест грознєјши в десетки десетков разов, неж все, с чим мы јесмо сустрєчали се доднес. Даже ако ли велика катастрофа убије бољшест из нас или одкыдне наш прогрес на тысечи лєт взад, мы быхмо смогли прєжити и обновити се, а ако ли мы сможемо то сдєлати аж за милион лєт, тогды то је был точно не Великы филтр, а једино прєшкода на путу к будучеј галактичној цивилизацији. Даже милионы лєт сут једино малы краткы миг во всесвєтовој хисторији. Ако ли Великы филтр и правда јест впрєду од нас, он буде натолико грозны, изкључитељно опусташајучи и мочны, же он уже је изнишчил вечшу чест или аж все развите цивилизације в нашеј галактикє за милиарды лєт.
Направду страшеча и фруструјуча хипотеза складаје се в том, же како толико вид добываје контролу над својеју планетоју, он уже јест на путу к самонишченју. Технологија јест одлична можност за пријденје к тому. То бы трєбовало быти нєчто натолико очевидно, же практично всакы може то одкрыти, и нєчто натолико небезпечно, же јего одкрытје без малого всегды приводи к катастрофє, ктора нишчи саму можливост бытја живота. Всесвєтова атомна војна, нанотехнологије, кторе сут прєстали имати контролу, створјенје супербактерије с помочју генетикы, експеримент, кторы спали всу атмосферу в огњу. То може быти супермочна умєтна интелигенција, ктора умыслно или не, але изнишчи својих творитељев. Или нєкака ина причина, наставанје кторој мы прємо тутчас не можемо угледєти.
Или все може быти простєје: вид, кторы јест достаточно конкуренцијны да бы он зајел цєлу планету, обвезно унишчи ју в бојеванју за ресурсы. Можливо, же во всакој екосистемє може возникнути неконтролујема вслєдна реакција, и ако ли она раз почне се, то створи непоправиме послєдства. И ако ли цивилизација јест достаточно могуча, да бы она измєнила состав својеј атмосферы, она сдєлаје своју планету непригодноју за живот в 100% падов. Будемо имєти надєју, же тој сценариј не јест наш, ибо ако ли филтр јест впрєду од нас, то наш шанс буде много много много малы.
И зато находженје живота внє Земје може быти страшным событјем за нас. Чим выше разпрострањены јест живот во Всесвєту и чим он је выше развиты и сложены, тым высша јест вєројетност, же Великы филтр јест нєкде близко прєд нами. Бактерије бы были зла новост, мале животины - јешче горша, разумны живот - повод за панику, развалины давных внєземных цивилизациј - катастрофа. Најлєпши вариант за нас изгледаје совсим инако - Марс је стерилны, океаны Европы не имајут никакого живота, а в великых рукавах Млєчного Пута скрывајут се једино пусте океаны, кторе омывајут мртве континенты. И сут милиарды пустых планет, кторе чекајут, да бы оне были одкрыте и наполњене животом - милиарды новых домов, очекывајучих, допока не прилєтимо мы.